Piše: Norolina
Tišinu kuće razbio je prodoran zvuk zvona s ulaza. Na vratima je stajala žena iz njegovih snova i samo ga gledala, bez riječi, a onda je zakoračila unutra, usput se protrljavši uz njega. Zatvorio je vrata i pograbio je, pritisnuo uza zid, u jednom potezu povukao joj majicu, drugom rukom krenuo pod suknju, a onda zastao.
– Gdje su ti…?
– Nemamo vremena, hoću sve, odmah – stenjala je dok mu je grabila majicu i natjerala ga da se na trenutak odmakne kako bi mu je prevukla preko glave, a onda mu je užurbanim potezima skinula hlače i bokserice. Primio ju je ispod guze i podigao.
– O daaaa, sanjam ovo već dugo, daaaa, baš tako – mrmljala je dok joj je glavićem prolazio po pici.
– Ne muči me više, daaaaj.
Danijel je stisnuo zube i jednim naglim pokretom uronio u nju, vlažnu, usku i ustreptalu. Počeo se divlje nabijati, a ona mu je isto tako divlje odgovarala. Mahnito su se ljubili, zubi su im se sudarali, jezici pleli, ugrizao ju je za usnu, ugrizla je i ona njega, a onda… Onda je stigla eksplozija kakvu niti jedno od njih već dugo nije doživjelo. Danijelu su zaklecale noge, ona povrijeđena je gadno zaboljela, no i dalje ju je čvrsto držao i teško disao.
– Tara, ovo je bilo…
– …samo početak. Sad me vodi u svoju sobu, odmah.
Odmotala je noge s njegovog struka i nesigurnim korakom krenula, dok je Danijel još nekoliko sekundi zapanjen stajao. Onda se osvijestio: – Dođi, povukao ju je za ruku i polako, šepajući, krenuo stepenicama.
– Oprosti, zaboravila sam na tvoju nogu – Tara je usporila.
– I ja sam, i ja – nacerio se i povukao je u sobu.
– A sad, draga moja, ovo leti s tebe – potegnuo je majicu s nje u jednom potezu, skinuo joj suknju i lakomo počeo prelaziti pogledom po njenom tijelu.
Nasmiješila se i gurnula ga na krevet.
– A sad, dragi moj, odmaraš, još nisi ozdravio – tiho je rekla Tara i nacerila se.
– Odmaram?
– Aha, samo ti odmaraj – nastavila se ceriti dok se poput mačke kretala krevetom prema njemu, gledajući ga u oči. Spustila je strastveni poljubac na njegove usne pa krenula naniže. Kad je stigla do onog dijela koji ju je prizivao, nježno ga je licnula i potom odlučno zasisala. Danijel se propeo u luk.
– O bože, da, tooo, neee, stani, svršit ćuuuu…
Tara ga je uz jedan „plop” ispustila iz usta i zahihotala se: – Da? Ne? Odluči, dragi.
– Ti vještice – naglo ju je podigao sa sebe i okrenuo je na leđa te legao preko nje.
– Sad ćeš vidjeti kako je to, nacerio se i krenuo je mučiti poljupcima i dodirima. Ubrzo ga je Tara molila da nastavi, da ne prestaje, neprestano je govorila „daj, takooo, još, molim te”, a Danijel je lickao, grickao i obrađivao prstima njenu vrelinu dok ne bi osjetio da je pred orgazmom. Onda bi nakratko stao i uživao u njenim uzdasima.
– Dosta je, hoću sad – povikala je i pokušala ga prebaciti na leđa da ga zajaše, ali nije se dao. Polako se uzdigao nad nju, pogledao je vrelo i onda lagano, lagano, počeo prodirati milimetar po milimetar. Ona se meškoljila, vrtjela kukovima, podizala prema njemu, privlačila ga nogama, no bio je jači.
– Polako, draga, polako, ovako ćemo cijelu noć, cijelu noć. Toliko sam čekao, toliko dugo sam čekao – mrmljao je dok je prodirao. Tara se potpuno izgubila.
Sat vremena kasnije dva oznojena tijela ležala su isprepletena na zgužvanoj posteljini. U sobi se čulo samo njihovo ujednačeno disanje, a zrak je bio prožet mirisom seksa.
Promeškoljila se i polako otvorila oči. Trebalo joj je nekoliko sekundi da se prisjeti gdje je. Nasmiješila se kad je ugledala njegovo spokojno lice, sjetila se kako je prijetio da će joj ono raditi cijelu noć, no nakon dvije runde oboje su zaspali potpuno iscrpljeni. Polako je povukla pokrivač i, dok se zora povlačila pred još jednim predivnim sunčanim danom, priuštila svom dragom jedno vruće buđenje, a on joj je uzvratio vrućom akcijom pod tušem. Sad je držala u ruci šalicu s vrućom kavom i pripremala se za neizbježno.
– Želim da ostaneš ovdje – rekao je Danijel između dva gutljaja.
Tara se skoro zagrcnula.
– Molim?
– Čula si dobro. Ne želim da se više razdvajamo. Želim te ovdje, svaki dan i svaku noć – mirno je gledao u njeno lice koje je bilo kao semafor.
– Ne mogu.
– Zašto? – namrštio se.
– Moram na posao.
– Pa nitko te ne sprečava, odi na posao i vrati se – mirno je odgovorio, misleći u sebi: Zasad.
– Ne razumiješ, idem na zadatak, ne znam koliko će trajati i ne znam kad se opet vidimo.
– A tako. Ja sam ti onda bio što? Mala relaksacija prije zadatka?
– Ne, ti si mi nagrada prije zadatka, da se mogu sjećati nečeg lijepog dok sam tamo – odgovorila mu je krajnje ozbiljnim tonom dok ga je netremice gledala.
– Ako je tako, zašto odlaziš?
– Moram – krenula je da ga zagrli.
– Ne moraš, nego želiš jer si tako odlučila, moje želje nisu važne – izmaknuo se, ustao i okrenuo prema prozoru. – Znaš sama izaći.
Vrata su zalupila. Danijel je zavitlao šalicu u zid i bijesno provukao ruku kroz kosu. – Jebem ti!
– Jebem ti!, Tara je lupila rukama po volanu, a onda tako naglo krenula da je za njom ostao smrad spaljenih guma.
Već treći dan je bol ostavljenog muškarca liječio alkoholom. Bol u tek zarasloj nozi nije više osjećao, ona druga bol bila je puno jača. Tomislav mu je predvečer uletio u kuću, pograbio ga sa sofe onako pijanog i razvaljenog i ubacio ga obučenog pod hladan tuš. Ovaj je urlao, mlatarao rukama i ispuštao najgore psovke kojih se mogao sjetiti, ali je Tomislav ostao neumoljiv. Zatvorio je vodu tek kad se uplašio da će mu prijatelj poplaviti od hladnoće, iako je bilo gotovo ljeto.
Za deset minuta Danijel je izašao trom, ali svjestan. Bezvoljno se sručio na fotelju.
– Pij – Tomislav mu je gurnuo šalicu u ruke – a kad budeš mogao govoriti nazovi je.
– Neću. Ona je otišla jer joj je posao važniji od nas.
– Ne, ona je otišla jer si joj ti pokazao vrata i jer joj nisi rekao koliko ti je stalo do nje.
– Ne seri! – Danijel se izderao na prijatelja. – Predložio sam joj da dođe živjeti sa mnom, ako iz toga nije jasno da mi je stalo do nje, onda ne znam…
– Ne zna jer joj nisi rekao. Zovi je – Tomislav je viknuo i izašao. Danijel se cijele noći prevrtao po krevetu koji je još mirisao na njih dvoje. Ujutro je odlučio popustiti. Zvonilo je. Jednom, dvaput, triput…
Javio mu se muški glas.
– Trebam Taru – rekao je kratko.
– Trenutno vam se ne može javiti. Ostavite poruku.
– S kim razgovaram?
– Ja sam Tarin kolega. A vi ste?
– Danijel, Tarin… hm… dečko.
– Vlado, s kim to pričaš na Tarin mobitel? – čuo je grubi muški glas iz pozadine.
– Šefe, tip kaže da je Tarin dečko.
– Daj mi ga. Molim?
– Trebam Taru. Tko ste sad vi i zašto se svi osim Tare javljaju na njezin mobitel? – Danijelu je već bilo svega dosta.
– A vi ste?
– Ja sam Danijel, Tarin dečko i hoću odmah razgovarati s Tarom – podigao je ton.
– Bojim se da to nije moguće – grubo mu je uzvratio onaj s grubim glasom. – Tara je nestala.
* * *
Bila je ovdje već… koliko? Dan, dva? Ležala je u podrumu, u potpunom mraku, zavezana lancem za stari vojnički metalni krevet koji je bio fiksiran za pod. Glavobolja ju je rasturala, noge su joj utrnule od nekretanja, grlo je bilo potpuno suho, jezik natekao. Povremeno bi gubila svijest, pa se vraćala s još gorom glavoboljom. Zadnji put je živo biće vidjela prije nekoliko sati, barem je tako pretpostavljala, neki nabildani tip je provirio da provjeri je li budna. Čula je kad je nekome rekao da je još u nesvijesti, ovaj mu je očito nešto prigovorio jer se nakon toga pravdao: – Dali smo joj uobičajenu dozu, ne znam zašto se ne budi.
Ako uskoro ne dobije vode neće više morati glumiti, bit će u nesvijesti i bez njihovih droga. Okeeeej, Tara, koncentriraj se i misli, misli. Dobro, šta imamo ovdje? Lanac, lisice, nekakve stare lisice… Hm? Polako je okrenula glavu i nešto ju je bocnulo. Ukosnica!
Onaj koji je nešto kasnije ušao u tu mračnu sobu doživio je napad divlje mačke, i to naoružane mačke. Zaskočila ga je s leđa kad je ušao u prostoriju zbunjen jer je vidio prazan krevet, čvrsto mu obmotala lanac oko vrata i stezala dok se nabildani nije bez svijesti stropoštao na betonski pod. Čula je pri tom nekakav „krc”, valjda mu je u padu pukla neka koščica… Neka, još bolje. Brzo ga je zavezala tim lancem što je bolje mogla i pričvrstila lisicama za isti onaj krevet na kojem su nju držali. Šta sad? Aha, džepovi, džepovi… Počela ga je pretresati da nađe bilo što, ali joj se jako vrtilo, ova akcija ju je potpuno iscrpila. Mora malo predahnuti, mora malo…
* * *
– Kad očekujete da će se probuditi? – čula je ugodan muški glas koji je dopirao iz daljine.
– Trebala bi uskoro, droga je nestala iz organizma, sada spava od sedativa koje smo joj dali da se brže oporavi. Ostanite ovdje ako želite.
– Naravno da želim – odgovorio je taj glas, a onda je osjetila ljuljanje madraca i tople ruke kako je privlače uz toplo tijelo. Privila se uz njega, nasmiješila i prepustila snu. Još malo.
Osjetila je poljubac u čelo, pa u oči, pa u lice, pa na usnama…
– Tara! Tara, ljubavi, probudi se, dosta si ljenčarila, hajde, molim te, probudi se.
Zatreptala je. Uh kako boli ovo svjetlo.
– Hajde, ljubavi, budi se.
Bože što je dosadan.
Trebalo joj je nekoliko napornih pokušaja da progleda i shvati gdje je, a onda je iznad sebe ugledala nasmiješenog Danijela.
– Čovječe, sad znam kako je bilo onim prinčevima po bajkama kad su morali probuditi uspavane ljepotice – govorio je između poljubaca.
– Ako si kao oni odmah ću te uhapsiti.
– Zašto?
– Pa, u originalnim verzijama onaj u Trnoružici je silovatelj, a onaj Snjeguljičin je nekrofil.
– O bože – zakolutao je očima. – Jesi sigurna da ti je dobro? Da zovem doktora?
– Mmmm, dobro mi je. Dokazat ću ti kad izađem odavde, privila se uz njega i dala mu jedan sočan poljubac, pa još jedan i još jedan…
– Ljubavi, žao mi je što sam onaj dan onako reagirao, nisam trebao, nisam smio…, mrmljao je Danijel između poljubaca.
– Žao je i meni što sam otišla na taj prokleti zadatak. Dobro da su me našli.
* * *
Napokon je mogla izaći iz bolnice, a Danijel ju je ne pitajući odvezao k sebi.
– Moramo razgovarati – bio je odlučan.
– Kasnije – povukla ga je u zagrljaj.
Opirao se. Tara se zbunjeno odmaknula i namrštila.
– Ne želiš?
– Oooo, draga moja, itekako želim, sanjam, maštam već danima kako ću biti s tobom, u tebi, pored tebe, na tebi, pod tobom, na sve moguće načine. Ali, prvo moram dobiti odgovor na pitanje od onog jutra – smrtno ozbiljno ju je gledao. Uzdahnula je.
– Danijel, prerano je.
– A koji je to propisani rok nakon kojeg dvoje ljudi smiju početi živjeti zajedno?
– Nema propisanog roka, ali ti i ja se kratko poznajemo i…
– Tara, poznajemo se već mjesecima, samo što nismo puno vremena provodili zajedno.
– Što ti točno želiš od mene?
– Tebe.
– Zašto?
– Ne znaš?
– Moraš mi to reći.
– Za jednu iskusnu agenticu si prilično nesigurna kad su veze u pitanju.
– Jesam. Zato mi reci. Za jednog hladnog i iskusnog biznismena prilično si uplašen kad su riječi u pitanju.
– Priznajem.
Obujmio joj je lice dlanovima, zagledao se u njene oči i napokon izgovorio: – Zaljubljen sam u tebe još od one noći u Esplanadi. Nikad nisi za mene bila samo seks.
Nasmiješila se. – I ja u tebe.
– Zašto je prerano da počnemo zajedno živjeti i da si tako olakšamo život?
– Moj posao…
– Odi na posao, ne bunim se, ali ovakvi tajni zadaci više ne dolaze u obzir.
– Danijel! Ne možeš mi određivati što ću raditi na poslu. Dok radim moram ići na tajne zadatke. To mi je posao.
– Onda nemoj tamo više raditi.
Crvenilo joj je navrlo u lice.
– Šta, da sjedim doma, lakiram nokte u svilenom negližeu i čekam svog sponzora?
– Mmmm, ovaj dio sa svilenim negližeom mi se sviđa, vragolasto se nasmiješio i krenuo dlanom niz vrat prema grudima. Pljesnula ga je po ruci i odmaknula se.
– Ozbiljna sam.
– I ja. Želiš posao? U redu, dobit ćeš posao koji će te potpuno okupirati, imat ćeš znatno veću plaću nego sada, a pri tome nećeš riskirati život.
– Ma da, sad kadroviraš po Interpolu? – bila je ironična.
– Ne, kadroviram po Koncernu. Dođi k nama i vodi nam odjel sigurnosti, ionako nisam zadovoljan s tipom koji ga sada vodi. Zastario je i misli da je sigurnost ako na svaka vrata postaviš zaštitara. Jedva je čuo za cyber crime, nema pojma o zaštiti podataka, misli da će malware netko u firmu unijeti u džepu…
– Šališ se? Mislila sam da su velike i bogate korporacije naprednije od siromašnih državnih službi.
– Iznenadila bi se. Dakle, šta kažeš? Ti bi radila ono što znaš i voliš, a ja bih na kraju dana dobio svoju curu u svilenom negližeu – veselo je zamrdao obrvama.
– Priznajem, privlačno je. Ali morao bi me još malo nagovarati – prošaptala mu je na uho dok se privijala uz njega.
– Koliko god želiš. Samo znaj da još nikad nisam izgubio u pregovorima. Imam ozbiljne argumente – poljubio ju je i počeo se skidati.
– Mmmm, neke čvrste argumente?
– Jako čvrste.
Nisu stigli do spavaće sobe. Njegov argument nije mogao dočekati da nastave uvjeravanje. Pregovore su završili oznojeni, zadihani i isprepletenih nogu na sofi u boravku. Prihvatila je sve njegove argumente, više puta, i pristala na njegove uvjete.
Priča je kompilacija dijelova drugog nastavka serijala Koncern kojeg je autorica objavila na wattpadu. Obožava trilere, pa su i njene priče trileri začinjeni ljubavlju… i erotikom